Biro za izveštaj o ljudskom razvoju, Programa Ujedinjenih nacija za razvoj, objavio je nedavno statističku analizu pripremljenosti država za suočavanje sa COVID-19 pandemijom i ukazao na najugroženije delove populacije.

Objavljena analiza nije epidemiološka analiza, nije čak ni analiza zdravstvene situacije u svetu, ona je analiza spremnosti društava (ili država) da se suoče sa krizom ove vrste i ovog intenziteta. Jasno je da je kriza COVID-19 više od globalne zdravstvene opasnosti; reč je o sistemskoj krizi ljudskog razvoja, koja odražava našu poremećenu interakciju sa prirodom i njenim ekosistemima, neodržive nejednakosti među ljudima i neodržive ekonomske aktivnosti.

Ova analiza potvrđuje potrebu za adekvatnom politikom ljudskog razvoja, kratkoročnom i dugoročnom, koja uključuje mere za smanjenje ranjivosti i povećavanje robusnosti na šokove i krize i ukazuje na nužnost kontinuiranog razvoja kapaciteta za rešavanje kriza. Takve mere su od vitalnog značaja kako bi se pojedincima i društvu omogućila zaštita i brz oporavak od ovih šokova.

Originalna analiza sadrži dve tabele izabranih indikatora koje omogućavaju brzu vizuelnu procenu pripremljenosti zemalja da odgovore na krizu poput COVID-19 i takođe daju analizu posebno ranjivih segmenata populacije.

Države na višem nivou ljudskog razvoja, odnosno one čiji građani imaju duže očekivano trajanje života, kvalitetnije i veće prosečno obrazovanje, veći životni standard, države sa manjom nejednakošću, boljim sistemom socijalne zaštite, bez siromaštva i sa raznovrsnom ekonomijom, sa kvalitetnijom državnom upravom, sa boljim državnim i društvenim institucijama,  generalno su bolje pozicionirane da odgovore na šokove i da se brže oporave od krize.

Zdravstvena kriza

Možemo s pravom reći da nijedna država na svetu nije bila dovoljno spremna da se suoči sa pandemijom novog i nepoznatog virusa ovog intenziteta, iako se mogu uočiti razlike u razvijenosti zdravstvenih sistema kroz analizu postojećih bolničkih kapaciteta i broja stručnjaka za medicinsku pomoć i negu obolelih lica.

Naša analiza spremnosti zdravstvenog sistema uzela je u obzir samo četiri indikatora - broj lekara, broj medicinskih sestara i broj bolničkih ležaja na 10,000 stanovnika, kao i procenat bruto domaćeg proizvoda (BDP) koji se izdvaja za zdravstvo. 

Postoje velike razlike u ovim indikatorima između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju. Na primer zemlje u kategoriji vrlo-visoko razvijenih imaju u proseku 30 lekara, 81 medicinskih sestara i 55 bolničkih ležaja na 10000 stanovnika, dok najmanje razvijene zemlje imaju 2.5 lekara, 6 medicinskih sestara i 7 bolničkih kreveta na 10000 stanovnika. Na žalost to su najmanje razvijene zemlje, uglavnom u Africi ispod Sahare. U njima i druge zarazne bolesti odnose milione života svake godine. Prema svetskoj zdravstvenoj organizaciji  2016. godine preko 3 miliona smrti je pripisano respiratornim infekcijama, 1.4 milliona infektivnoj dijareji, 1.3 miliona je umrlo od tuberkuloze, milion od side, i oko pola miliona od malarije. U tim zemljama je fokus na iskorenjivanju siromaštva i gladi, na poboljšanju standarda življenja, na čistoj vodi za piće, bezbednim sanitarijama, i svakako na adekvatnom lečenju, vakcinama i lekovima. Ali društveno-ekonomski aspekt ovih bolesti se ne sme zanemariti, on je često značajniji nego medicinski.

Varijacija u vrednostima ovih indikatora postoje i među razvijenim evropskim zemljama. Priloženi dijagram predstavlja minimalne i maksimalne vrednosti ovih indikatora u Evropskoj zajednici (uključujući Veliku Britaniju).

Varijacije postoje i u neposrednom okruženju, među državama Zapadnog Balkana. Srbija ima više lekara i bolničkih ležaja u poređenju sa susednim zemljama, zanemarljivo manje (procentualno) ulaganje u zdravstvo od Bosne i Hercegovine, ali je po broju medicinskih sestara značajno iza Hrvatske.

Česti su komentari da je širenje korona virusa najteže pogodilo zemlje sa razvijenim zdravstvenim sistemima kao što je Velika Britanija, Italija, Belgija. Međutim, širenje korona virusa, izraženo brojem zaraženih u datom vremenskom periodu, najmanje je zavisno od razvijenosti zdravstvenog sistema. širenje zavisi od mnoštva faktora koji nisu nužno zdravstveni - gustina stanovništva, zavisnost od javnog prevoza, dužina putovanja do radnog mesta, javni skupovi, da pomenem nekoliko. Uspešnost mera za suzbijanje širenja virusa – lična higijena (pranje ruku), društveno distanciranje, karantin zavise od onih već pomenutih dimenzija ljudskog razvoja – obrazovanosti, jednakosti, životnog standarda stanovništva, solidarnosti, kohezije, pristupa internetu i velikim delom od kvaliteta državnih i društvenih institucija i poverenja građana u njih.

Kapacitet zdravstvenog sistema postaje značajan kod lečenja obolelih – da li svi koji imaju sumnju da su oboleli ili imaju simptome mogu da računaju na adekvatan dijagnostički test, medicinsku pažnju, lečenje i negu.

Većina zemalja planira svoje zdravstvene kapacitete na osnovu procenjenih prosečnih potreba. Na primer bolnički kapaciteti su retko popunjeni iznad 70 procenata. Izuzetak su epidemije. Zbog COVID-19 mnoge zemlje su morale da otvore nove, često provizorne bolnice da bi mogle da organizuju lečenje i negu svih obolelih. Zato je usporavanje širenja i odlaganja udarnog talasa epidemije bio značajan.

Korona virus je iznenadio svet svojom zaraznošću i u većini zemalja je trebalo  vremena za adekvatnu procenu veličine problema. Tu svakako ide i obezbeđivanje sredstava za ličnu zaštitu kao što su maske ili medicinske rukavice, dovoljan broj medicinskih aparata kao što su respiratori i specijalni ventilatori. Snabdevenost pomenutim sredstvima više zavisi od fleksibilnosti industrije i trgovine nego od razvijenosti zdravstvenog sistema. Takođe i političko vođstvo i struktura donošenja odluka igra ulogu. To je ono što definiše kvalitet državne uprave i institucija.

Značaj komunikacijske tehnologije

Široko primenjena izolacija i društveno distanciranje doveli su da se mnogi moraju osloniti na pristup internetu od kuće da bi nastavili sa radom ili školovanjem i da bi održavali komunikaciju sa drugima. Digitalni jaz postao je značajniji nego ikada ranije, jer nekoliko milijardi ljudi širom sveta još uvek nema pristup pouzdanom širokopojasnom internetu od kuće. Pristup internetu je postao osnovna potreba. Neujednačeni pristup internetu i digitalni jaz su takođe indikatori nejednakosti u društvu.

Ne smemo zanemariti ulogu i značaj mobilnih telefona za održavanje veza u vreme COVID-19 pandemije u povezanom svetu: kontakt sa porodicom i prijateljima, kontakt sa medicinskim stručnjacima - tele-zdravstvo, medicinske konsultacije. Takođe se neki poslovi mogu obaviti telefonom, porudžbine ili ponude i prodaje. Ali možda je najvažnije što se na mobilnom telefonu mogu primati informacije o virusu, njegovom lokalnom širenju, zaraženim ličnim kontaktima. Dobar primer je upotreba mobilnih telefona u uspešnom suzbijanju širenja korona virusa u Južnoj Koreji.

Tabela prikazuje broj pretplatnika mobilnih telefona i širokopojasnog interneta na 100 ljudi u UN razvojnim regionima u 2018.

Grupe povećanog rizika

Iako su svi, na ovaj ili onaj način, potencijalno pogođeni ovom pandemijom, neki su pojedinci i grupe ranjiviji, trpe mnogo veću štetu i imaju puno duži put ka oporavku. U originalnoj analizi prikazani su procenti populacije u višedimenzionom siromaštvu, bez socijalne zaštite, kao i stepen zavisnosti nacionalnih ekonomija od doznaka iz inostranstva, od zvanične pomoći za razvoj, i od turizma.

Naša procena je da u svetu ima oko 1.3 milijarde ljudi koji žive u siromaštvu, uskraćeni istovremeno u mnogim aspektima života koje većina ljudi ima razlog da vrednuje i koje većina ljudi uzima za gotovo, kao što je mogućnost da deca školskog uzrasta idu u školu, da su dovoljno uhranjeni da ne zaostaju u fizičkom i mentalnom razvoju,  da imaju pristup čistoj vodi za pice, bezbednim sanitarijama, da ne koriste čvrsto gorivo za kuvanje ili grejanje, da imaju električnu struju, itd. Dodatnih 900 miliona je na ivici da postane siromašno ako bude izloženo zdravstvenom, ekonomskom ili klimatskom šoku ili krizi. To znači da više od četvrtine čovečanstva živi u višedimenzionom siromaštvu ili je na ivici da postane siromašno. Populacija u višedimenzionalnom siromaštvu je u većem riziku od pandemije i od ekonomske krize kao njene posledice.

Naši podaci pokazuju da više od 40 odsto svetske populacije nema nikakvu socijalnu zaštitu – ni zdravstvenu zaštitu, niti novčanu naknadu za nezaposlenost, neplaćeno porodiljsko odsustvo, niti plaćeno bolovanje, niti plaćeni godišnji odmor, niti starosnu penziju.

Globalizacija je donela nove mogućnosti i povećala efikasnost, ali smo svedoci kako zbog pandemije COVID-19, poremećaji na jednom mestu u nekoj ekonomiji mogu izazvati ozbiljne lokalne probleme na drugim mestima. Efekti takvih događaja mogu biti štetni za zemlje i ljude koji, na primer, u velikoj meri zavise od turizma, poput ostrvskih zemalja, od priliva doznaka iz inostranstva ili od primanja zvanične razvojne pomoći.

Iz priložene tabele se vidi da su ekonomije zemalja Zapadnog Balkana zavisne od navedenih prihoda iz inostranstva.

Povratak u normalno stanje?

Da parafraziram ulični grafit iz Hong Konga “Nema povratka u ‘normalno’, jer ‘normalno’ je bio problem na prvom mestu.”

Pandemija je sistemska kriza ljudskog razvoja koja utiče na ekonomske i društvene aspekte razvoja na načine koje nije bilo moguće predvideti. Međutim, činjenica da smo svi izloženi opasnosti trebalo bi da nas ujedini i da kroz saosećanje, solidarnost, i kreativnost izađemo jači, otporniji i humaniji. Teško je predvideti kako će se svetske ekonomije i život promeniti, ali je vreme za promene. Počev od ekstremnih nejednakosti, neodržive eksploatacije prirode i degradacije zemlje, vode i vazduha do klimatskih promena koje sve intenziviraju – menjaju ekosisteme i donose tropske uslove u regione koji su do nedavno bili suptropski. Topliji, vlažniji i promenljiviji vremenski uslovi su pouzdani znaci klimatskih promena koje čine lakšim širenje bolesti na koje nismo imuni. Preostaje nada da ćemo rešavanjem trenutne krize početi da rešavamo i dugo odlagani problem klimatskih promena kao i ekstremnih nejednakosti.

Ovaj blog je prvobitno objavljen kao kolumna u nedeljniku Novi magazin, broj 472.