Zemlje i teritorije Zapadnog Balkana – Albanija, Bosna i Hercegovina, Kosovo*, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija – dele čitav niz zajedničkih odlika – zajedničku prošlost (veći deo regiona bio je deo Jugoslavije), slične ekonomske i društvene uslove, zajedničke težnje ka pristupanju EU, geografsku blizinu EU, kao i činjenicu da većina ima viznu liberalizaciju za putovanje u područje Šengena. 

Takođe postoje slični obrasci migracija, s obzirom da je Zapadni Balkan područje i tranzita i porekla migracija. Od početka devedesetih godina XX veka, velike su stope migracija u države članice EU, pri čemu je Nemačka glavna destinacija. 

Svaka dva minuta jedna osoba napusti Zapadni Balkan kao ekonomski migrant u EU, kažu nalazi nedavno sprovedenog istraživanja. Albanija, Severna Makedonija i Srbija nalaze se među prvih 20 zemalja sa najvećim brojem državljana bez regulisanog statusa u državama članicama EU. Romi** čine veliki deo ove grupe. 

Zašto državljani Zapadnog Balkana odlaze? 

Ograničene prilike za zaposlenje, nisko plaćeni poslovi, veliki neformalni sektor, korupcija i loš kvalitet zdravstvenih i obrazovnih usluga neki su od glavnih pokretača migracija. Diskriminacija na raznim osnovama, uključujući rasu, etničku pripadnost i seksualnu orijentaciju, kao i nasilje u porodici odnosno etničko nasilje takođe učestvuju. 

Pristup tržištu rada još je izazovniji za manjine kao što su Romi. Svaki treći Rom u regionu je neaktivan, jedan od pet je jedva zaposlen, a dve trećine zaposlenih radi u neformalnoj ekonomiji. Društveno-ekonomski profil Romkinja još je nepovoljniji: stope njihove zaposlenosti iznose jedva 3-4 odsto. Kvantitativna i kvalitativna istraživanja koja su sproveli UNDP i Svetska banka to potvrđuju. Visok procenat Roma tražilaca azila iz regiona, u rasponu od skoro 62 odsto ukupnog broja zahteva iz Severne Makedonije do 83 odsto iz Srbije, na to primoravaju teški društveni i ekonomski uslovi. 

Ali Zapadni Balkan je proglašen za „sigurne zemlje porekla“ od strane većine zemalja članica EU u koje migranti dolaze, te je većina zahteva za azil tokom protekle decenije proglašena „neosnovanom“. To je ubrzalo procedure za povratak tražilaca azila u skladu sa sporazumima o readmisiji. Tokom 2020. godine, značajno je porastao broj odluka o povratku, sa 26.000 2019. godine, na skoro 35.000 tokom 2020. 

Šta se dešava sa povratnicima nakon što pređu granicu svoje zemlje porekla? 

Kada se vrate kući, ranjivi povratnici, naročito Romi, suočavaju se sa brojnim preprekama koje se odnose na stanovanje, pristup obrazovanju i zaposlenju i sa diskriminacijom. Često govore o tome da se osećaju da im je gore nego ljudima sličnim njima koji se nikada nisu iseljavali. 

Mnogi se vraćaju u odavno napuštene, zapuštene domove u kojima žive u neadekvatnim uslovima. Mnogi od njih uopšte nemaju dom. 

Povratnici su često ljudi koji su napustili svoju domovinu baš zato što nisu mogli da nađu posao, zbog diskriminacije ili nedostatka veština. Diskriminacija se nastavlja nakon što se vrate. Priznavanje kvalifikacija je još jedan ključni izazov. Čak i oni koji su radili u zemljama EU, često se vraćaju bez zvaničnih sertifikata o stečenom znanju i veštinama, što ih ograničava u pronalaženju (boljeg) posla nakon povratka kući. 

Deca povratnika često se suočavaju sa poteškoćama pri praćenju nastave, zbog ograničenog poznavanja lokalnog jezika, a često moraju i da ponavljaju razred. Povratnici govore o izazovima pri pribavljanju ličnih dokumenata, bez kojih ne mogu da pristupe socijalnoj pomoći, zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju i drugim vidovima socijalne zaštite. 

Ovaj talas povratničkih migracija pokazao je brojne izazove jer je teško za ekonomije Zapadnog Balkana da se nose sa velikim brojem povratnika. Uvođenjem sporazuma o readmisiji, korisnici IPA fondova sa Zapadnog Balkana su u određenoj meri unapredili zakonodavstvo koje se odnosi na procedure i mere reintegracije. Srbija, na primer, već ima solidan sistem, a u Albaniji i Severnoj Makedoniji došlo je do određenih pomaka. 

Međutim, postojeći okviri ne nude praktična rešenja za reintegraciju ili, iz više razloga, ih ne primenjuju delotvorno. Lokalni organi imaju ograničene resurse i mehanizme za suštinska partnerstva sa civilnim društvom i privatnim sektorom u cilju podržavanja procesa reintegracije. 

Nedostatak sistematskih podataka o ranjivim povratnicima čini proces reintegracije nedelotvornim, a usluge nisu inkluzivne. To sve pojačava ekonomsku i socijalnu isključenost povratnika, što povećava rizik od sekundarnih migracija. 

Istovremeno, ekonomije Zapadnog Balkana ne uspevaju da iskoriste ogromni potencijal koji povratnici mogu da vrate lokalnim tržištima rada i društvu. 

Šta treba uraditi (što pre to bolje)? 

Povratak kući ne treba da znači povratak u siromaštvo. Lokalne samouprave igraju odlučujuću ulogu kada se radi o boljoj socijalnoj i ekonomskoj reintegraciji ranjivih povratnika. Podržavamo zajednice koje primaju migrante da delotvorno odgovore, podrže i reintegrišu ranjive izbeglice na Zapadnom Balkanu. Neke od usluga koje su potrebne jesu pomoć deci da se lakše uklope u školski sistem, pomoć pri pribavljanju dokumenata, kao i stručno usavršavanje i mali grantovi povratnicima koji žele da pokrenu sopstveni biznis. Sve usluge treba da imaju bolju koordinaciju da bi se izbeglo preklapanje nadležnosti ili praznine, a treba i da se prilagode najhitnijim potrebama povratnika. 

Kroz regionalni projekat „Jačanje nacionalnih i lokalnih sistema za podršku delotvornoj društveno-ekonomskoj integraciji povratnika na Zapadnom Balkanu“ koji finansira EU, UNDP u Albaniji, Severnoj Makedoniji i Srbiji podstiče institucije da primenjuju sveobuhvatna i inovativna rešenja za ekonomsko i društveno osnaživanje ranjivih povratnika. 

*Svako pominjanje Kosova treba razumeti u kontekstu Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 (1999). 

**Pojam „Romi“ odnosi se na više različitih grupa (npr. Rome, Sinte, Kale, Cigane, Romaničele, Bojaše, Aškalije, Egipćane, Jeniše, Dome, Lome, Rome, Abdale) i uključuje i Putnike, a da pritom ne osporava posebnosti ovih grupa.