To što je leto i što je raspust ne znači da nema dece raspoložene za učenje. Letnja škola programiranja početkom avgusta je u Sremskoj Mitrovici okupila učenike/ce koji su završili peti, šesti, sedmi i osmi razred iz cele zemlje. Sedam dana su učili programiranje u Pythonu i njegovoj biblioteci za 2D grafiku – Pygame. Njihovim rečnikom objašnjeno: pravili su igrice. "Mislim da se kroz igru najbolje uči"– iskren je Filip Kilibarda, koji pohađa program za učenike sedmog i osmog razreda osnovnog obrazovanja obdarene za matematiku  Matematičke gimnazije. "Kroz pravljenje tih igrica ja sam naučio minimum deset novih stvari o Pajtonu koje do sad nisam znao iako se takmičim iz programiranja i bavim se njim ozbiljno od petog razreda. Verujem da je tako sa svima ovde, da su svi bogatiji za neko saznanje, neku novu strukturu, stil kodiranja" – odgovara na pitanje da li su igrice primerenije razonodi nego učenju.  "U suštini je veoma zanimljivo zato što sami radimo zadatke" - nastavlja Teodora Pavlović, učenica OŠ Miroslav Antić, iz Beograda. I ona se družila sa vršnjacima sa kojima deli slična interesovanja. "Nema ovde domaćih, imamo kvizove iz opšteg znanja i geografije, istorije, muzičkog obrazovanja, iz programiranja, imali smo predavanja o mikrobitu i o bezbednosti dece na internetu"- priča Teodora. 

Odlučan da letnji raspust iskoristi što bolje je i Alek Isaković, iz OŠ Svetozar Marković iz Beograda. Entuzijazma i interesovanja ima na pretek, bez obzira da li radi na svojoj ideji ili zadatku koji treba da reši: Najzanimjivije je kad se završi program i onda ti nekako lakne, budeš baš srećan i kada ga isprobaš i vidiš da je dobar, onda to je to, to je svrha zabavnog programiranja". Sofija Kljukovnica iz beogradske OŠ Borislav Pekić, u letnju školu dolazi drugu godinu zaredom: "U školi smo radili neke najosnovnije stvari,  a ovde se nadovezujemo na to”.  Kao i većina dece i ona je programiranje otkrila u ranom uzrastu, pre škole. Svake godine je primetno sve veće interesovanje devojčica za Letnju školu programiranja. A kao i ostale devojčice u svetu programiranja nema problem kad je neko stariji pita otkud ona u disciplini koja se smatra dečačkom: “Navikla sam na to pošto takođe igram šah. Puno dečaka igra. Naučila sam da se uklopim a i oni su, tako da mi je ok skroz”. 

Sve tri godine koliko se organizuje  Letnju školu programiranja ispratila je psihološkinja Nataša Mak. Iz generacije u generaciju upoznaje novu decu ali i prati kako sazrevaju ona koja su od početnika/ca stigla do napredne grupe: "Činjenica je da odvajaju deo raspusta za učenje, to je vrlo indikativno da imaju unutrašnju motivaciju. Vrednost ove škole je što je unutrašnja motivacija primarna. Nemamo ocene, nemamo takmičenja, nemamo međusobna poređenja, poredi se samo ono sa čim ulaziš u letnju školu i sa čim izlaziš." – objašnjava Nataša.  Prepoznaje decu koja su se između dve letnje škole trudila da uz školsko štivo dodatno uče: "To su deca koja će naći ono što im treba, neće čekati školu da im da, oni će tražiti dalje i srećom imaju gde da nađu”.